pocetna
istorijat
skupovi
izdanja
dokumenta
kontakt
srpsko filozofsko drustvo
 

ФИЛОЗОФИЈА У СРБИЈИ: СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА СРПСКОГ ФИЛОЗОФСКОГ ДРУШТВА

  Двадесет другог октобра 2008. године навршило се 110 година од оснивања Српског филозофског друштва - првог стручног удружења филозофа на Балкану. То је био свакако значајан датум и знак да је у нашој земљи у оно време сазрела свест о зна­ча­ју одговарајуће организације рада свих оних који су стекли филозофско образова­ње. Овде треба напоменути да је још 1898. године била једна значајна иницијатива за осни­вање филозофско-педагошког друштва са намером да се окупе сви они који се баве фи­ло­зофијом око гласила Архив за филозофију и педагогију, чији је један број са одговара­јућим материјалом био публикован у Београду. Али заједница филозофа је била и тада исувише мала да би могла да оствари задатке које је поставила. Тридесетих година та за­је­дница се увећала, филозофи који су стекли образовање у земљи или појединим иностра­ним центрима започели су разноврсне активности: објављивање списа, расправе, критике, преводилачки рад. У тим условима иницијатива за оснивање стручног удружења, план рада и циљеви који су декларисани 22. октобра 1938. године били су без сумње од вели­ког значаја.
  И као што то обично бива, захваљујући понајвише једној личности која је на свој начин привлачила људе који су се бавили филозофијом та иницијатива је била и остварена. Та личност, оснивач Српског филозофског друштва био је академик, професор филозофије на Београдском универзитету др Бранислав Петронијевић, филозоф познат, може се рећи широм света. Иако је Петронијевић био већ од 1927. године у пензији - редовну службу на Универзитету је сам напустио да би се више посветио филозофским истраживањима - остао је и даље централна личност око које су се окупљали готово сви који су се у оно доба бавили филозофијом, комуницирајући на разне начине са њим. У хотелу "Палас" у одређено време окупљали су се код Петронијевића представници различитих генерација он­дашњих филозофских посленика, а у посете овом филозофу долазили су и познати ино­страни филозофи. У духу најбољих универзитетских традиција вођени су и записници разго­вора са појединим саговорницима као што је то било приликом посете Лоског Београду, почетком тридесетих године, о чему је и овај филозоф писао у својим успоменама. Нажалост, записници као и библиотека са већином рукописне заоставштине Петронијевића пропали су у рату приликом бомбардовања Београда 1941. и 1944. године.
  Петронијевић је веровао да је нашој средини потребно стручно удружење филозофа које ће својом публикацијом и другим иницијативама подстаћи истраживања у филозофији и тако допринети општем културном развоју у нашој земљи. Његове идеје о томе при­хва­тили су сви који су се окупљали око њега и тако је дошло, управо на његову иницијативу, и до састанка у сали споменутог хотела "Палас" 22. октобра 1938. године, заправо до осни­вачке скупштине првог српског филозофског друштва, на којој су донета правила ра­да и изабрана управа друштва. За председника Друштва изабран је др Тома Живановић, за секретара др Милош Н. Ђурић а за благајника Јелисавета Бранковић.
  Шест деценија од оснивања Српског филозофског друштва можда и није нарочито дуг период, али када је реч о нашем народу, те деценије су биле обележене изузетно великим потресима, страдањима, то су биле деценије испита не само за појединце, него и за државе и нације, за Србе и Србију посебно. Из пожара Првог светског рата Срби су иза­шли на сцену Европе међу појединцима, и као у неком заносу настојали су да остваре сан многих пређашњих мислилаца о заједничкој држави јужнословенских народа. Опо­ра­вљајући се од ратних страдања многи интелектуалци, па и филозофи латили су се свог посла и огледали се као ствараоци у најразличитијим областима, настојећи да на одговарајући начин обогате и рад Друштва. На универзитетима су се предавале најновије тековине, пре­водиле су се и коментарисале значајне књиге, појединии филозофи објављивали су зна­чајне прилоге, списе различитог карактера. Следили су различити утицаји, али је већина истра­живача била у потрази и за властитим изразом, за изналажењем нашег идентитета и пута. Пу­бликације из оног времена то јасно показују али је нажалост много тога неопра­вда­но пало у заборав. Неко време код нас су занемаривана систематска истраживања до­маће филозофске традиције, документација није сакупљана нити чувана на одговарајући начин, те ће због тога истраживачи имати доста тешкоћа. У другим земљама, у сусед­ству или земљама са сличним историјским условима развоја, био је нешто друкчији однос према филозофском наслеђу па је тако објављено више обимнијих дела прегледног кара­ктера или дела из историје националне филозофске мисли.
  Данас када обележавамо значајан датум још једанпут смо у прилици да се уве­римо у потребу брижљивијег одношења опрема документацији, заоставштини истакнутих стваралаца, библиотечким фондовима итд. Довољно је да подсетим да о оснивачкој ску­п­штини Српског филозофског друштва ми данас знамо из записника који је сачувао сек­ретар Друштва Милош Н. Ђурић, а који је користила као основу за свој чланак др Јелиса­ве­та Бранковић-Арновљевић, секретар Друштва. Она је касније, и на основу својих се­ћа­ња детаљније описала околности оснивања као и рад Друштва не само до избијања рата 1941. године, него и неке од састанака првих година после Другог светског рата. Реч је о њеном чланку "Бранислав Петронијевић као оснивач Српског филозофског друштва", који је објављен у књизи Бранислав Петронијевић 1875-1954 (споменица, Научно дело, САН, Београд,1957, стр. 67-74). Ова књига је иначе још увек један од најзначајнијих прегледа Петронијевићевих истраживања у филозофији и појединим научним дисциплинама. Кад је реч о документацији у вези са оснивањем првог српског филозофског друштва ваља напоменути да је сачуван један документ са оригиналним потписима - аутогра­ми­ма који је објавила као прилог уз свој рад др Јелисавета Бранковић-Арновљевић у наведеној Споменици посвећеној Петронијевићу. На листи су следећи потписи: Бранислав Петронијевић, Никола Поповић, Владан Максимовић, Милош Ђурић, Јустин Поповић, Бра­нислав Стевановић, Тома Живановић, Душан Стојановић, Душан Недељковић, Живојин Симић, Јелисавета Бранковић, Кајица Миланов, Живојин Гарашанин, Владимир Дворниковић, Загорка Мићић. Том оснивачком састанку нису могли да присуствују Ксенија Атанасијевић, прва жена филозоф у нашој земљи, Драгиша Ђурић, а од млађих Надежда Петровић, Јелица и Живорад Радовић као и Милан Јовановић - напомиње у наведеном делу Јелисавета Бранковић-Арновљевић. Више нема међу живима ниједног од чланова - оснивача првог српског филозофског друштва, изузимајући, мислим, Живоји­на Гарашанина, али у то нисам сигуран. На првој оснивачкој седници одлучено је да се правила рада Друштва која су већ била одобрена од стране Одељења за заштиту државе Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије објаве у штампи да би сви за­ин­тересовани филозофи могли да приступе Друштву. Кад је реч о тим правилима занимљиво је да наведем други члан : "Задатак Друштва је да ради на образовању фонда за изда­вање Југословенског филозофског часописа скупљањем прилога од чланова друштва и одржавање повремених састанака ради дискусије филозофских проблема".
  Након оснивања Друштва одржано је више стручних састанака. Највише је било речи о иницијативи за оснивање часописа, која није остварена због недостатка финан­сијских средстава. Покушаји да се дође до тих средстава нису успели јер није било добро­вољних прилога дародаваца а чланарина није била довољна, временом ни она није прити­цала јер није редовно плаћана, иако је износ био умањен у односу на првобитни. Сас­танци мањег броја чланова Друштва држани су континуирано код Петронијевића а 16. јуна 1939. одржан је један у најширем саставу, и на њему је у складу са прописима читан записник, поднети извештаји и вођене расправе. Чланови су се тада обавезали да до 1.12.1940. године припреме и предају рукописе а Петронијевић би причао о неком дога­ђају из свога живота, или са путовања на која је често ишао. Један од последњих саста­нака одржан је 4.02.1940. године у дому председника Друштва Томе Живановића, који је предложио да се тај скуп прогласи за Скупштину чланова Друштва. Том скупу прису­ствовали су и гости - научни радници других струка. У дискусији су разматрана бројна пи­та­ња и изнет предлог да друштво бира редовне, ванредне и почасне чланове Друштва пре­ма активностима и доприносима у области филозофије, да се прошири састав Друштва прије­мом нових чланова.
  Један од најинтересантнијих састанака Друштва, према мишљењу Јелисавете Бра­нковић-Арновљевић, одржан је 25. 04.1940. на коме је Петронијевић изнео своју поделу филозофа на три групе: велики филозофи, знатни филозофи и филозофски писци. Прве две групе имају три реда. Велики филозофи се према Петронијевићу деле на три групе. У прву спадају: Аристотел, Лајбниц, Хегел; у другу: Платон, Декарт, Спиноза, Кант; у трећу: Беркли, Хербарт, Шопенхауер, Лок, Хартман, Бергсон, Амлен. Знатни филозофи се опет деле у три групе. У прву спадају: Зенон, Демокрит, Сократ, Платон, Хјум, Фихте, Ренувије, Спенсер. У другу групу спадају: Хераклит, Парменид, Емпедокле, Ана­кса­гора, Епикур, Карнеад, Лок, Шупе, Евлен. У трећу групу спадају: Протагора, Секст Емпи­рик, Мајмонид, Тома Аквински, Волф, Шелинг, Бенеке, Болцано, Мах, Авена­ри­јус, Брентано. За овакво разврставање Петронијевић је давао шира образлагања али она, нажалост, нису унета у записник. Учесници Скупа су имали разне примедбе. Забележено је да је Милош Ђурић приметио да Хераклит заслужује боље место у Петронијевићевој кла­сификацији, поткрепљујући тај став и оценом коју је својеврремено изнео Лаза Костић о Хераклитовом учењу као врхунцу Хеленске филозофије. На истом скупу Петронијевић је изложио листу оних филозофских дела која је сматрао најзначајнијим : Аристотелова Физика, Спинозина Етика, Кантова Критика чистога ума, Хербартова Општа метафизика, Харт­ма­ново Учење о категоријама, Хегелова Логика. Ови његови погледи, пре све­га­,откри­вају његове узоре, међу којима је Аристотел био на првом месту. Последњи састанак Српског филозофског друштва у ширем саставу одржан је 1. јуна 1940. године на њему је Петронијевић инсистирао да се пожури са предавањем рукописа и издавањем часописа надајући се да ће се овај појавити под његовим покровитељством. На истој седници саопштена је и тужна вест да се планирана Скупштина Друштва не може одржати услед ванредних прилика у земљи и Уредби о забрани јавних скупова. Ускоро је избио Други светски рат и Друштво је престало са радом. Током окупације нису одржавани састанци Друштва. Све ове податке садржи записник који је водио секретар Милош Н. Ђурић, и то је једина документација о раду првог српског филозофског Друштва. 
  После Другог светског рата, најпре октобра 1945. године, затим фебруара 1947. на иницијативу Српске академије наука, њеног ондашњег секретара др Војислава Миш­ковића - што је на свој начин индикативно одржана су два скупа филозофа и психолога ко­ји су били чланови предратног филозофског друштва. На тим скуповима се расправљало о оснивању Института за филозофију и Института за психологију у саставу Академије наука. Петронијевић је том приликом изнео Правила рада будућег Института за филозофију. Ос­ни­вање часописа и издавање Филозофског речника предвиђени су као главни задаци Инсти­ту­та. На том послу били би, како је планирано окупљени сви чланови, сарадници Института. Изнети су предлози студија и радова за објављивање као и предлози за преводе појединих дела. Неке од тих иницијатива подносиоци предлога су касније сами реализовали. На споменутим састанцима Борислав Стевановић је изнео пројекат за оснивање Института за психологију, као 30 актуелних проблема за истраживање. Седницама Српског филозофског друштва и у првим поратним година давао је посебан тон, према сведочењу Јелисавете Бранковић-Арновљевић, Бранислав Петронијевић својим неоспорним ауторитетом. 
  Првих година после Другог светског рата обнављају рад или се оснивају бројна стручна и научна удружења, држе се конгреси тих удружења, планирају разноврсне делат­ности. У склопу тих иницијатива, које су биле обележене тежњом за раскидом са тради­ци­јом и стварањем свега новог, 25. 3. 1951. одржан је први конгрес НР Србије. Иницијатор тог скупа био је акедемик Душан Недељковић, професор и шеф Катедре за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Београду. У земљи је владао изузетни радни ентузијазам, али су прилике биле драматичне. Изузетно оштар сукоб између Југо­славије и земаља Коминформа, за многе потпуно неоче­ки­ван, отворио је многе про­блеме теорије и праксе стварања нових односа у земљама, које су припадале онда­шњем блоку земаља, тзв. народне демократије. Припадници првих генерација студената филозофије по завршетку студија били су одмах пред великим задацима трагања за но­вим путевима у теорији и пракси, за новим интерпретацијама истинског смисла марксисти­чког наслеђа. Али, промене у духовној клими, коју су обележавале доташње совјетске интерпретације, нису долазиле брзо. Била је неопходна упорна борба. О каквој клими је реч? Довољно је да се прочита реферат академика Недељковића са споменутог Кон­греса филозофа Србије, који је објављен наредне го­дине у његовој књизи Наша филозо­фија у борби за социјализам у издању Српског филозо­фског друштва. Недељковић је сма­трао да је рад највећег броја филозофа Краљевине Ју­го­славије био изразито конзерва­ти­ван, реакционаран да је неопходан раскид са прошло­шћу да предратно Српско филозофско друштво, у чијем је оснивању иначе и сам учествовао, није одговорило задацима, те је мислио да треба основати ново Друштво, што је и учињено. Међутим, прилике у земљи и у свету су се брзо мењале, показало се да је неопходно трагање за новим путевима у теорији да би се одговорило на велике изазове времена. Припадници нових генерација, у лаћају се озбиљних задатака, објављују прилоге са новим приступима и резултатима који почињу да привлаче пажњу многих не само у земљи него и у иностранству. Након превременог пензионисања академика Недељковића, заправо његовог уклањања са Универзитета 1953. године, долази до промена у филозофском животу ФДС. Покреће се часопис Филозофски преглед, који касније прераста у веће и значајније гласило под име­ном Филозофија, а након тога у Филозофија и социологија; наследник тих гласила је наша данашња Тхеориа. Увећао се у међувремену број чланова ФДС. Тих година су били активни неки од чланова и оснивача предратног СФД као што су Милош Н. Ђурић, Заго­рка Мићић, итд. Објављују се веће филозофске студије преводе дела из филозофске традиције, као и дела савремених филозофа, воде се интензивне расправе и у гласилима као што су новоосновани универзитетски часопис Гледишта, Књижевне новине. Филозофско дру­штво Србије је иницијатор и организатор бројних скупова, симпозијума о најактуел­ни­јим проблемима филозофије и друштвене теорије уопште. Преглед те активности Друштва био би замашан задатак али се може констатовати да су управо из средине нашег Фило­зоф­ског друштва произилазе многе нове иницијативе, које су имале велики одјек и утицај на друштвена збивања. Управо су филозофски посленици били међу првима који су указивали јасно и отворено на све границе старог и потребе мењања друштвених односа у земљи. Није нимало случајно што су неки од тих посленика из наше средине због одважног миса­оног и грађанског става дошли у сукоб са представницима власти, и због тога укљоњени са Универзитета и из других установа где су радили. Сви ти догађаји су имали без сумње велики значај и шире одјеке изван наше земље. Овде не можемо ни да набројимо оне бројне активности наших чланова који су током година суделовали не само у нашем него и у филозофском животу у свету. 
  Обележавајући шездесету годишњицу од оснивања СФД није нам циљ да прика­зујемо све етапе и делатности иза нас, јер је реч о значајним доприносима нашем општекултурном развоју који су дали наши филозофски посленици. Наше Друштво ће сва­како као што су то већ учинила нека друга стручна удружења, припремити и публиковати шире приказе рада Српског филозофског друштва за протеклих шест деценија. Али већ сада се може констатовати да су филозофи наше земље, чланови Филозофског друштва током протеклих шест деценија постигли заиста велике резултате, да су већ одавно најистакнутији међу њима не само равноправни саговорници са најистакнутијим иностраним филозофима него и константно присутни на светској филозофској сцени, за њихове радове влада инте­ресовање у свету.
  Док је у предратном периоду осим Бранислава Петронијевића мало ко други још био познат у иностраним филозофским круговима, данас можемо констатовати да је чивав низ наших угледних чланова стекао значајну репутацију у иностраним круговима. Академци Михаило Марковић, Михаило Ђурић, Љубомир Тадић и Никола Милошевић у првом реду. Велики допринос раду наше филозофске асоцијације поред већ споменутих пружили су бројни други филозофи различитих генерација, сва имена не могу се овде на­брајати. Споменућемо овде оне који су пружили значајан допринос раду Филозофског друштва, који нису више међу нама: Станиша Новаковић, Бранко Павловић, Миладин Животић, Милан Ковачевић, Татјана Глинтић.
  Филозофско друштво Србије данас има више од триста чланова. Многи од њих су стручњаци, специјалисти у различитим филозофским дисциплинама, који су се огледали и у значајном преводилачком раду. Али има и оних који нису чланови Друштва или нису дово­љно активни у самом Друштву, те је задатак чланова Извршног одбора Друштва да ради на укључивању у рад Друштва највећег броја дипломираних филозофа. Филозофи који спа­дају традиционално у изразитије индивидуалисте, како изгледа, не успевају да се удружују на прави начин ради остваривања значајних заједничких задатака. Надајмо се да ћемо у наредном периоду имати више успеха у томе.

 

srpsko filozofsko drustvo
www.srpskofilozofskodrustvo.org.rs